Forum o kasačkom sportu

- dobrodošli na www.kasacki-sport.forumotion.net -
 
HomeKako koristiti ovaj Forum?TražiLista članovaGrupe korisnikaRegistracijaLogin
Share | 
 

 Srbi, konji i istorija.

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down 
Idi na stranicu : Previous  1, 2, 3
AutorPoruka
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: Re: Srbi, konji i istorija.   Wed Jun 03, 2009 12:51 pm

Mustang je tipičan divlji severnoamerički konj, koji vodi poreklo od konja koje su doveli u Ameriku španski konkistadori. Reč Mustang dolazi iz španske reči mestengo (mesteño), što je označavalo španski ceh koji je uzgajao stoku u Kastilji. Mustang je sinonim američkog divljeg zapada i predstavlja gracioznost, lepotu, brzinu i nezavisnost, zato je danas taj sinonim često upotrebljavan u proizvodima visokog razreda (motori, automobili).

1971. američki kongres priznaje Mustanga bao istorijski simbol Zapada.

Mustang je bio prvi konj koji je došao u Ameriku sa Špancima. Do tada američki kontinent konja nije poznavao. Pretpostavlja se da su konji živeli u Americi u praistoriji a da su kasnije izumrli.

Prvi mustanzi u Americi

Prvi konji došli su u Ameriku sa Špancima oko 1500. Bili su andaluzijskog, arapskog i magrebskog porekla. Prilikom španskih ekspedicija neki od njih su pobegli ili bili oteti od strane Indijanaca (ekspedicija Ernanda de Sotoa, Fransiska Vaskeza de Koronada). To je bio razlog za brzo širenje populacije konja po Americi. Mustang je bio vrlo dobro prihvaćen i kod Indijanaca, kojima je konj postao veoma značajan, naročito Komančima, Šošonima i Nazperkama.

Mustang je postao obavezan simbol u predstavljanju Amerike, bilo u napadima na poštanske vozove ili bitkama Indijanaca i kauboja. Holivud ga izdiže u legendu.

Konji su bili velikog značaja u osvajanju Amerike. Kad su Indijanci videli Špance na konju, smatrali su ih božanstvom. Do tada nikad viđeni, konji su im ulivali veliki strah.
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: opste odlike konja   Wed Jun 03, 2009 11:57 am

Konji (Equidae) su porodica sisara iz reda kopitara, u kojoj se nalazi samo jedan savremen rod, Equus. U ovu porodicu pripadaju životinje, koje se obično nazivaju konjima, magarcima i zebrama. Razgraničenje pojedinih vrsta je još i danas sporno. Domaći konj i domaći magarac, domesticirani oblici divljih konja odnosno afričkih divljih magaraca, i danas imaju važnu ulogu kao jahaće i tegleće životinje i rasprostranjeni su celim svetom.








Konji su uopšteno krupne životinje sa relativno velikom glavom i dugim ekstremitetima. Veličina i težina variraju; dužina od glave do repa je između 200 i 300 cm, rep je od 30 do 60 cm, a visina u ramenima im je od 100 do 160 cm. Krzno im je gusto i najčešće kratko, a većina vrsta imaju na vratu, temenu i repu duže ili čak duge dlake (vidi griva). Boja krzna većine vrsta sa gornje strane je siva ili smeđa, a sa donje belkasto-siva. Kod više vrsta se mogu pojaviti pruge na ramenima i nogama, a sve tri vrste zebri poznate su upravo po svom upadljivom crno-belo prugastom krznu.

Udovi

Obeležavajuća osobina konja je redukcija broja prstiju. Tako sve danas živuće vrste imaju samo jedan koji koriste. To je treći prst, dok su se ostali povukli i na skeletu postoje još samo kao rudimenti. Kopita kao cipele „obuvaju“ zadnji zglob trećeg prsta. Za takav razvoj bilo je potrebno 50 miliona godina. Prvi konji koji su bili veličine manjeg psa, imali su stopalo sa četiri prsta na prednjim nogama, i tri na zadnjim.
Boja
Prvobitno je boja konjske dlake imala funkciju kamuflaže. Danas se konji uzgajaju u nekoliko boja. Kod nekih se boja nogu, grive i repa razlikuje od boje ostatka tela. Neki konji imaju bele mrlje na licu i nogama.

Položaj ušiju

Konj može posebno micati ušima kako bi prikupio zvukove, a položaj ušiju jasno ukazuje na njegovo raspoloženje. Uši okrenute napred znači da ga nešto zanima; jedno uho napred, drugo nazad znači da konj nije siguran, uši unazad pokazuju agresivnost i strah.
Lobanja konja

Glava i zubi konja

Glava konja je snažna, upadljivo izdužena a najveći deo je gornja vilica. I međučeljusna kost je izdužena. Nosna kost je duga i uska, a očne duplje su smeštene daleko nazad i nalazi se iza zuba. Čeljusni zglob je smešten visoko, a donja čeljust je isto povećana. Oči su smeštene bočno na glavi, a uške su im duge i vrlo pokretljive.

Konji imaju u svakoj polovini čeljusti tri sekutića, oblikovanih kao dleto. Očnjak po pravilu imaju samo mužjaci, ženke ga uopšte nemaju, ili je vrlo mali. Iza njih imaju prazninu, koja se naziva dijastema. U svakoj polovini čeljusti konji imaju najčešće tri prekutnjaka (četvrti je retko prisutan, a kad postoji, uvek je prvi) i tri kutnjaka. Prekutnjaci i kutnjaci su vrlo slično građeni i idealno su prilagođeni tvrdoj hrani.

Unutrašnja građa

Kao kod svih neparnoprstaša, fermentacija hrane kod konja odvija se tek u crevima, što znači da se i najveći deo probave odvija u crevima. Želudac im je, za razliku od preživača, uvek jednostavno građen sa samo jednom komorom. Fermentacija se odvija u vrlo velikom slepom crevu (zapremina slepog creva može biti do 90 litara) i do 4 metra dugom pravom debelom crevu. Ukupno, probavni sistem konja može biti dug do 26 metara.

Rasprostranjenost i životni prostor

Divlji oblici danas još živućih vrsta porodice konja žive u istočnim i južnim delovima Afrike i u centralnoj Aziji. Tokom zadnjih vekova područja nastanjena konjima bitno su se smanjila. Sve do kraja pleistocena bili su rasprostranjeni u velikim dijelovima Evroazije, Afrike i u Amerikama. Na američkom kontinentu su iz nejasnih razloga izumrli pre oko 10.000 godina. Naslućuju se razni razlozi, lov novodošlih ljudi, klimatske promene posle zadnjeg ledenog doba, neka bolest ili mešavina svih ovih faktora. I u zapadnoj Evropi su izumrli verovatno pre oko 10.000 godina. U severnoj Africi i zapadnoj Aziji istrebljeni su u razdoblju antike. Do 20. veka održala se u Iraku i Iranu jedna populacija azijskog polumagarca. U istočnoj Evropi, zadnji divlji konji, tarpani, izumrli su u 19. veku.

Kao suprostnost tome, čovek je domaće konje i domaće magarce proširio celim svetom, a u nekim zemljama danas u prirodi žive potomci populacije obe vrste, odbegli i podivljali. Veliki broj podivljalih konja i magaraca žive danas u Australiji, ali ih se naći i u SADu i drugim zemljama.

Konji daju prednost otvorenim prostorima kao što su stepe i savane, ali i u suvom okolišu polupustinja i pustinja. Jedino je evropski tarpan bio pretežno stanovnik šuma.

Način života
Socijalno ponašanje

Iako se konji mogu sresti kako pasu i po danu, to su ipak životinje aktivne pretežno u sumrak i noću. Kod nekih vrsta, kao na primer kod grevijevih zebri i afričkih divljih magaraca, mužjaci zaposedaju „svoju“ teritoriju za parenje koji može biti i veći od 10 km², što je najveća poznata teritorija kod svih biljoždera. Iako se neke životinje okupljaju u grupe, kod ovih životinja nema trajnih veza među odraslima. Kod nekih vrsta, (kao, npr. pševalskijev konj, brdske i stepske zebre) mužjaci bdiju nad krdom koje predvodi ženka. U tom slučaju može doći do okupljanja većih krda sa utvrđenom hijerarhijom. Sporazumevaju se sa drugim jedinkama gestovima, načinom kako drže uši, čeljust i rep, ali i glasom.

Hrana

Konji su pravi biljožderi, i jedu pre svega travu, a ponekad, u različitoj količini lišće i druge delove bilja. Većina vrsta pije svaki dan, iako mogu izdržati bez vode i duže vreme.

Neprijatelji

Konji imaju čitav niz prirodnih neprijatelja, što su pre svega zveri kao što su hijene, vukovi, divlji psi i velike mačke. Kao većina kopitara, i konji imaju vrlo izražen nagon za begom. Telo konja građeno je za brzo i ustrajno trčanje, pa oni uvek pokušavaju, ako je to ikako moguće, pobeći. Ipak, doteranu u ćošak, konji mogu svojim kopitima i ugrizom napadačima naneti ozbiljne i bolne povrede.

Razmnožavanje

Skotnost kod konja traje između 330 i 410 dana, najduže kod grevijevih zebri, najkraće kod domaćih konja. Na svet dolazi u pravilu samo jedno mladunče. Ono je relativno teško (dostiže između 9 i 13% težine majke) i vrlo razvijeno, tako da već koji sat nakon dolaska na svet može slediti majku. Nakon 0,5 i 1,5 godina mladunče prestaje sisati. Polna zrelost nastupa u dobi od tri do šest godina, pri čemu se mužjaci, zbog socijalne strukture, mogu razmnožavati u kasnijoj dobi od ženki. U prirodi je najduži životni vek konja oko 40 godina, dok domaći konji mogu doživeti skoro 50 godina.
Sistematika

Najbliži srodnici konja su tapiri i nosorozi, i zajedno čine red neparnoprstaša (Perissodactyla). Tapiti i nosorozi su međusobno bliži srodnici. Iz tog razloga se porodica konja ponekad, zajedno s izumrlim precima svrstava u zaseban podred Hippomorpha.
Živuće vrste
Južne stepske zebre

Broj vrsta konja je još uvek sporan. Najčešće se razvrstavaju u sedam ili osam vrsta:

* Divlji konj (Equus ferus) je u prirodi izumro u 1960-im, kad je izumro pševalskijev konj (Equus ferus przewalski). Koristeći primerke ove vrste koje su živele u zoološkim vrtovima, u međuvremenu su u toku puštanja na slobodu ovih konja u Mongoliji, Kini i drugim zemljama. Procenjuje se, da danas slobodno živi oko 2.000 jedinki. Divlji konj je izvorni oblik domaćih konja.
* Afrički divlji magarac (Equus asinus), nazvan još i divlji magarac ili pravi magarac, u prirodi je visoko ugrožen. Još vrlo malo jedinki živi u Eritreji, Etiopiji i Somaliji. Afrički magarac je izvorni oblik domaćeg magarca.
* Azijski magarac (Equus hemionus), često nazivan i polumagarcem ili konjskim magarcem, rasprostranjen je sa više podvrsta (onager, kulan i drugi) od Irana do Indije i Mongolije. Neki zoolozi smatraju ove podvrste samostalnim vrstama, pa bi se prema tome, zavisno o gledištu, moglo naći jedna, dve, tri ili čak do šest vrsta azijskih magaraca. Za razliku od afričkih, azijski magarac nikada nije domesticiran.
* Kiang (Equus kiang) je ranije smatran podvrstom azijskog magarca, ali on je krupniji i sličniji konju od njega. Vrsta živi na tibetanskoj visoravni i područjima uz nju.
* Grevijeva zebra (Equus grevyi) je prepoznatljiva po svojim vrlo uskim prugama. Još samo nekoliko hiljada jedinki živi u Keniji, Somaliji i Etiopiji, i smatraju se ugroženom.
* Brdska zebra (Equus zebra) živi u dve podvrste u Namibiji i Južnoj Africi. Ovo je najmanja vrsta zebri.
* Stepska zebra (Equus guagga) živi južno od Sudana do Južne Afrike. Vrsta je prepoznatljiva po tome što joj je i stomak prugast, a između pruga ima svetlije, „zasenčene“ pruge. Kuaga, zebra izumrla krajem 19. veka, imala je pruge samo na glavi i vratu. Danas se smatra da je bila podvrsta stepske zebre, ali ponekad se navodi kao samostalna vrsta.

Tačni srodnički odnosi među pojedinim vrstama ove porodice ni danas nisu razjašnjeni bez ostatka. Sve tri vrste zebri verovatno imaju zajedničku liniju predaka, kao i magarac (afrički, azijski i kiang). Divlji konj je verovatno u najudaljenijem srodstvu od ovih vrsta i verovatno se još vrlo rano odvojio od linije zajedničkih predaka zebra-magarac.

Poznati su i razni hibridi između pojedinih vrsta.

Konji i ljudi
Domaći konji vuku plug

U ljudskoj istoriji su domaći konji i domaći magarci imali važnu ulogu kao jahaće, tegleće i radne životinje. Tačno vreme domesticiranja obe vrste nije više moguće utvrditi, ali se procenjuje da je magarac domesticiran 4.000 godina p. n. e. a konj nešto kasnije.

Čovek ih je raširio po celom svetu. Motorizacija poljoprivrede kao i širenje automobilskog saobraćaja su snažno potisnuli korišćenje konja i magaraca, i danas se u industrijalizovanim zemljama koriste još samo u sportu i kao hobi. U manje razvijenim područjima, konji i magarci se još uvek intenzivno koriste. Još jedno područje njihovog korišćenja je i izvor mesa za ljudsku prehranu. Koristi se i mleko kobila i magarica, a i njihova koža se koristi. Ipak, za razliku od drugih domaćih životinja, njihovo korišćenje u ove svrhe je drugorazrednog značenja.

Veselko je u Srbiji naziv za žilavog konja, pastuva, koji nije rasan, ali koji ima značajnu ulogu kod parenja rasnih grla konja[traži se izvor].

Pošto su svi rasni i trkački konji veoma skupi, i imaju izuzetno graciozne, elegantne i osetljive noge glavna obaveza vlasnika ergela je čuvanje od povreda, jer se takve povrede redovno završavaju krajem trkačke „karijere“, a neretko i života povređenog grla[traži se izvor].

Kod opasivanja, odnosno parenja, dešava se da se kobila rita, grize i pokazuje veliku agresivnost prema pastuvu. Zato je razvijen poseban postupak za razrešavanje ovakvog, rizičnog posla. Da tom prilikom ne bi došlo do povrede skupog, punokrvnog pastuva pušta se mlađi, ali nebitan pastuv da trči okolo, zamara, trpi ugrize, podnosi udarce i sve što je moguća posledica divljačkog ponašanja kobile. Kada se kobila umori i kada je jasno da će doći do neizbežnog parenja veselko se tada odvodi, a privodi se rasni pastuv koji može da se pari bez opiranja[traži se izvor].

Ukrštanje vrsta
Mula

Različite vrste unutar porodice konja mogu se ukrštati, mada su dobijeni potomci obično sterilni. Ukrštanjem se može dobiti:

* mula, potomak mužjaka magarca i ženke konja. Mule su najčešći hibridni tip i poznate su po svojoj izdržljivosti.
* mazga, potomak ženke magarca i mužjaka konja. Mazge su manje od mula i nisu toliko jake.

Takođe se magarci i konji mogu ukrštati sa zebrama.
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
Privrednik
istaknuti član


Broj komentara: 2506
Registration date: 2009-02-08

KomentarNaslov komentara: Re: Srbi, konji i istorija.   Wed Jun 03, 2009 3:51 pm

.


Privrednik: komentar modifikovan dana: Wed Aug 26, 2009 12:07 am; prepravljeno ukupno 1 puta
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: sedlare   Wed Jun 03, 2009 4:09 pm

Hvala na lepim recima.Evo po meni zanimljive price o tome kako je jedno selo u opstini Svilajnac dobilo ime.Prema predanju, u vreme robovanja Srba pod Turcima, na mestu gde je sada veliko i lepo selo Sedlare, bilo je samo nekoliko kuća. U jednoj od njih živeo je i radio veoma vešt sedlar.

U vreme ustanka protiv Turaka, najveće blago svakog ustanika bio je dobar konj, svetlo oružje i prigodno selo na konju. Sa srcem junačkim u grudima trebalo je Srbiju od petovekovnog ropstva osloboditi.

Za jedno predivno, zlatom opšiveno sedlo, sedlar je na poklon dobio kao vihor brzog konja Belca. Upregnuti Belac u kola sa drvenim točkovima, jureći kao munja uplašio se od zapaljenog panja. Usplahireno ržući, propeo se na zadnje noge i skrenuo sa puta. Jedan točak se zaglavio i ostao u rupi slomljen, a kola zajedno sa konjem i sedlarom otkotrljala su se uz veliku buku nizbrdo. Poginuli su i sedlar i konj.

Stanovnici kuća nedaleko od mesta nesreće sami nazvaše svoje selo Sedlare u ime sećanja na izuzetnog majstora koji je vešto sedla pravio.
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
Privrednik
istaknuti član


Broj komentara: 2506
Registration date: 2009-02-08

KomentarNaslov komentara: Re: Srbi, konji i istorija.   Wed Jun 03, 2009 4:20 pm

.


Privrednik: komentar modifikovan dana: Wed Aug 26, 2009 12:07 am; prepravljeno ukupno 2 puta
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: Re: Srbi, konji i istorija.   Wed Jun 03, 2009 4:22 pm

Plemeniti gorostasi

Jedni kažu da su lipicaneri najlepši konji na svetu, dok drugi tvrde da su arapski konji neprevaziđene lepote

Divlji konji, tarpani imali su sve karakteristične osobine pravih divljih životinja, a danas ih ima još samo u planinskim stepama Afrike i Mongolije. Pretpostavlja se da sve lake rase domaćih konja vode poreklo od njih, a teške tzv. hladnokrvne rase od teškog kvarternog konja (eljuus Abeli). Krajem sedamnaestog veka odgoj konja je bio na nižem stupnju nego u srednjem veku kada su postojale značajnije veze sa Istokom. Sve do tada odgajivači nisu marili za njihovo oplemenjivanje. Odgoju konja u srednjoj Evropi posvećuje se veća pažnja tek početkom devetnaestog veka. Sredinom devetnaestog veka skitali su po stepama jugoistočne Evrope čopori divljih konja, praoci i divlji potomci domaćeg konja.
U Pruskoj je kralj Fridrih Vilhem I usmerio odgoj konja na pravi i dobar put. Da bi svoje staje snabdeo dobrim konjima osnovao je ergelu tračana i na taj način utemeljio oplemenjivanje srednjoevropskih konja. Mnogostrukim ukrštanjima sa arapskim i engleskim punokrvnim konjima postepeno je odgojen tip tračana koji su bili srodni engleskim trkačima, ali su od njih bili snažniji i sposobniji za veće napore. Radni konji srednje Evrope su takozvani belgijanac i njegov rođak, hladnokrvni donjerajnski konj. Već i sam pogled na njega je impozantan: u ramenima je visok 180 centimetara i može da povuče ogroman teret. Danas je pitomi konj rasprostranjen po celoj Zemljinoj kugli. U suvim krajevima uspeva bolje nego u vlažnim i močvarnim iako se hrani lošijom hranom od one koju jedu druge domaće životinje. Konje odgajaju u divljim, poludivljim i pitomim stadima.

Pogled zaljubljene žene
Pripitomljavanje konja, nastalo iz čovekove potrebe da brže i udobnije prevaziđe razdaljine i da olakša teške radove u polju, dovelo je do toga da je konj u početku uzgajan kao tovarna, tegleća i jahaća životinja. Najduža je arapska tradicija uzgoja konja, a najpoštovaniji arapski konji odgajani su na visoravni Nexed. Za Arape je konj oduvek bio najplemenitija od svih životinja koja zaslužuje podjednako poštovanje kao i ugledan čovek. Oni veruju da su se plemeniti konji hiljadama godina održali u istom savršenstvu pa se zbog toga sa velikom pažnjom vodi računa o njihovom uzgoju uz sve poštovanje tradicije. Osamnaest meseci star konj je spreman za odgoj i na njemu počinje da jaše dečak, sa dve godine, konj se osedlava, a tek kada navrši sedmu godinu smatra se da je potpuno odgojen. Prema njihovim kriterijumima, plemeniti konj mora da ima sledeće osobine: harmonično građeno telo, kratke i lepe uši, teške ali i nežne kosti, glavu bez mesnatih delova, široke nozdrve, lepe oči sa “pogledom kao u zaljubljene žene”, malo povijen vrat, široke grudi, uska leđa, okrugle stražnje bokove, dugačka, prava i vrlo lepa leđa, čvrsto telo, dugačke natkolenice, crna kopita bez mrlja, finu grivu. Ove osobine dokazuju da se radi o konju dobre rase koji je izuzetno brz. Konj potpuno jasno razume smisao reči svog čuvara i sluša ih. Dobro dresiran arapski konj daje zaista izvanredne rezultate - snaga ovog pastuva je velika, njegova hrabrost ogromna, a iz očiju mu izbija vatra.

Konji na Mreži
Arapski, turski i berberski konji su praoci trkačkog konja koji je nastao kao rezultat upornog nastojanja Engleza da se odgoji najbrži konj. Trogodišnji čistokrvni trkački konj prevaljuje oko 850 metara u minutu, a svaki punokrvni konj mora, da bi mu se priznala ova osobina, da bude registrovan u pedigre britanskih konja, pa se prema tome i daju dokazi o njegovom poreklu (sajt britanskog udruženja konja je na adresi http://www.bhs.org.uk/welfare/adopt.htm)
O počecima uzgoja konja u Rusiji informišite se na adresi http://www.zov.co.yu. Tu ćete saznati da je organizovanim uzgojem krajem osamnaestog veka Orlov kasač prva rasa koja je stvorena, kada je u ergelu dopremljen arapski ždrebac Smetanka. Sa organizovanjem trka kod njih počelo se 1834. Zanimljivo je i to da je na teritoriji Rusije, kako stoji, 1917. godine registrovano 6056 ergela.
Uobičajen način kretanja konja koji žive u slobodi prilično je brz kas ili srazmerno polagan galop. Jedino pravo uživanje za svakog konja je trčanje, a u stanju su i da iz čistog zadovoljstva vuku kola u galopu po čitav dan. Kod konja se linja samo kratka dlaka i to u proleće. Dlaka u grivi i repu ostaje neizmenjena.
Konj koji je rasprostranjen po ravničarskim predelima Vojvodine i Slavonije, krupan je i visok oko 160 cm, osrednje težine oko 500 kg. Nastao je ukrštanjem engleskog pastuva i normanskih kobila. Kao lakšeg engleskog polukrvnjaka treba spomenuti konja iz južne Srbije i severne Bačke (lakši nonijus). Lipicaner je uglavnom paradni konj i jedna od najstarijih plemenitih rasa. Visok je oko 155 cm, težak oko 450 kg i veoma je izdržljiv. Ergela “Kelebija”, jedna od najpoznatijih sa ovih prostora, predstavljena je na sajtu http://www.subnovine.co.yu.
Još 1835. godine za potrebe tadašnje vojske Miloša Obrenovića, uvezeni su prvi konji u Srbiju, a 1858. godine stvorena je i ergela. Knez Mihailo, na predlog ministra Cukića i upravnika državne ergele Jefte Stojanovića, 20. maja 1866. godine dotadašnjem dobru “Morava” menja ime u “Ljubičevo”. Zvanična prezentacija Ljubičevskih konjičkih igara, koje se održavaju svakog prvog vikenda u septembru, postavljena je na adresi http://www.qki.org/program. Sportski deo programa obuhvata četiri galopske i tri kasačke trke, preponsku utakmicu, a posebnu atrakciju predstavlja i ljubičevski višeboj.
Do početka devedesetih glavni odgajivači konja kod nas bile su ergele “Ljubičevo”, “Karađorđevo”, “Zobnatica” i “Bečej” a od 1994. godine i ergela “Kelebija”. Na sajtu PIK Bečeja (http://www.pikbecej.co.yu) predstavljen je dvorac “Dunđerski” i ergela sa 70 konja, a o reviji paradnih konja Novog Bečeja čitaćete i na sajtu http://www.politika.co.yu/ilustro/2224/5.htm. Ljubitelji kasačkog sporta pronaći će arhivu sa rezultatima, rekordima, pobedama, plasmanima i zaradama na adresi http://www.kas.co.yu/fr1.htm.
Ako želite da provedete odmor u nekom od konjičkih klubova Evrope i sveta: posetite http://www.horseweb.com/link/Vacations_Travel i http://www.travelreview.com/rentals/europe_vacation_rentals.htm. Raspored održavanja trka u celom svetu nalazi se na http://www.ridingnjorld.com/europe. Kompletan istorijat pobednika, xokeja i trenera od 1873. godine do danas dat je na sajtu http://www.sportsline.com/u/racing/horse/triplecronjn/2002/preakness_history.htm.

NATAŠA USKOKOVIĆ
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: PRICA O LJUBICEVU I KONJARSTVU KOD NAS   Wed Jun 03, 2009 4:29 pm

Ergela Ljubičevo, iako dosta ruinirana, u svojim štalama drži šampione
Svetski lepotani Farad i Kajzer
Konj čiji je vlasnik bio ministar finansija Arapskih Emirata, imao je veoma visoku cenu na tržištu, tako da nije mogao niko da ga plati. Srpske veze i snalažljivost i ovaj put su proradile

Kada je bog stvarao svet, legenda kaže da je rekao vetru - stvori mi biće koje će biti brzo, snažno i inteligentno kao ti i koje će na svojim leđima nositi čoveka. I tako je nastao konj koji je u srpskoj istoriji uvek imao svoje mesto. Zbog svoje ljubavi prema ovim životinjama knez Mihailo Obrenović je ergelu Ljubičevo krajem 19. veka ostavio u amanet srpskom narodu.

Nekada reprezentativna ergela koja je imala na stotine pastuva i kobila, danas je samo bleda senka onog raja koju su posećivali najpoznatiji državnici iz celog sveta. Kada zakoračite na ergelu zatičete ostatke kraljevskih štala koje su neki ljudi hteli da sruše i jednog istinskog zaljubljenika u konje, sadašnjeg direktora Javnog preduzeća " Ljubičevo" Prvoslava Mušića.

- Ova ergela se prostire na 300 hektara zemlje. Sve one imovinsko-pravne zavrzlame smo završili, tako da se sada zna šta je naše i mnogo zemlje još mora da nam se vrati. Sada u našoj ergeli imamo Farada, konja koji je u svetu proglašen za najboljeg - napominje Mušić.

Kada nam priča o Faradu koji je u Ljubičevsku ergelu stigao prošle godine, direktoru Mušiću zaiskri po neka suza. Veliki ljubitelj konja priča nam kako je ovaj svetski lepotan našao svoje mesto u štali u Ljubičevu.
- To je priča o kojoj može da se snimi film. Konj Farad, čiji je vlasnik bio ministar finansija Arapskih Emirata, imao je veoma visoku cenu na tržištu, tako da nije mogao niko da ga plati. Mi smo se javili na aukciju iako nismo imali novca. Napisao sam jedno pismo i objasnio im da nam se taj konj mnogo dopada ali da mi nemamo te pare da ga kupimo.

- Objasnili smo gospodi iz štale "Nju market" iz Engleske koja je i prodavala ovog konja ko smo i odakle smo, i kakva nam je ergela. Zahvaljujući vezama, najviše doktoru Tigranu Urotijevu, čija je pomoć bila velika, mi smo imali nekoliko razgovora sa predstavnicima štale arapskog šeika i dogovorili se da Farad dođe u Ljubičevo, kako bi se koristio za priplod. Svako parenje košta oko 500 evra, što nisu male pare, a tek kada se utvrdi da će kobila da se oždrebi, tada naplaćujemo - priča Mušić.

Priča o Faradu vrlo brzo se pročula širom sveta i to zahvaljujući Internetu. Kada se ova informacija pojavila na sajtu, svi su bili u čudu otkud ovaj lepotan da se nađe u Srbiji.
- Mnogi nisu verovali da je Farad kod nas pa su tražili da im pošaljemo pedigre, što smo i učinili, pa smo posle toga odmah dobili tri kobile za parenje. Ovaj konj sada više vredi nego cela ova ergela - napominje Mušić.


MILOŠEV ZATVOR

U Ljubičevu smo posetili prostorije pod zemljom koje su služile kao zatvorske ćelije u vreme Miloša Obrenovića. Naime, u tri veće podrumske sobe su bili zatvarani neposlušni Srbi, koji nisu poštovali zakon. I ovaj zatvor koji može da bude interesantan turistima dosta je oronuo i propao.




U štali u kojoj je smešten Farad sve je besprekorno čisto. Ovaj lepotan kao da uživa kada mu dođu iznenadni posetioci. Kažu nam da je popodnevni odmor od 12 do 17 sati obavezan za sve konje pa i Farada i ne dozvoljavaju nikome da ih uznemiravaju u to vreme.

- Ergela Ljubičevo je oduvek imala rasne konje koji su osvajali titule na mnogim trkama. Sada imamo šampiona po imenu Kajzer koji je osvojio Kup Kralja posle 18 godina. I o tom konju koji je danas ponos ergele ima mnogo zanimljivih priča. Naime, pred trku za kup Kralja, koja je i najjača trka u našoj zemlji, okupili su se sve sami šampioni iz najboljih štala Srbije.

- Na konferenciji za štampu koja je dan ranije održana na beogradskom hipodromu, Kajzera su svi stavljali u autsajdere, čak je beogradska politika objavila i naslov u kojem je stajalo da Kajzer predvodi grupu autsajdera. Kada je počela trka, znali smo da može da bude najbolji, on je bio zaostao, jer je mnogo jak konj i njemu ne odgovara da trči u grupi sa drugim konjima. Kada se odvojio i kada je ostalo 600 metara do cilja, on je krenuo i izgledao je kao da sam trči a svi ostali konji stoje. Tako da je ubedljivo osvojio titulu - kaže direktor.

Kajzer je dugo tavorio u štali, razmišljalo se da se konj proda, a onda smo, zahvaljujući dolasku direktora Mušovića na čelo ergele, videli se da se radi o rasnom konju koji može mnogo toga da pruži.
- Ergela nije imala dovoljno hrane za konje, pa se dešavalo da Kajzer treba da krene na takmičenje a da nije dobio hranu. Radnici su mu davali po pola sendviča i tako ga spremali za trku. Da ne pričamo o tome koliko je bio uplašen i maltretiran konj. Malo po malo, radili smo sa njim i od jednog uplašenog konja napravili šampiona - veli Prvoslav Mušić.

Umetnici Srbije i novinari, zahvaljujući slikarima naivcima iz Kovačice, započeli su zajedničku akciju u kojoj umetnici Srbije poklanjaju po jednu sliku, koja će se krajem januara prodavati na aukciji u Beogradu. Sav prihod od prodatih slika biće uplaćen na račun ergele Ljubičevo. Sama ergela je u dosta lošem stanju, pa mnogo novca treba da se urade i renoviraju štale. Pored renoviranih štala, planira se izgradnja apartmana gde bi se organizovala škola jahanja.
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: prica o beogradu i konjima   Wed Jun 03, 2009 4:42 pm

KONJI
Nedavno sam video fijaker!
Mislio sam da sanjam... Bio je to prvi fijaker u Beogradu posle više od četrdeset godina!
Konjima je još 1956. zabranjen ulazak u grad. Ne svim. Samo četvoronožnim.
Tada su na vlasti bili kentauri: pola seljaci - pola malograđani. LJudi ni tamo, ni amo. Naravno, mrzeli su sve što ih je podsećalo na selo. Želeli su da što pre zaborave poreklo, pa su nemilice sekli drvorede i asfaltirali travu.
Podigli su idealnu arhitekturu prema svojoj meri - Trg Marksa i Engelsa, hladni bedem zacementirane ideologije bez ijedne travke.

Za svaki slučaj, zabranili su čak i koze u rodnim brdima, jer su se potajno plašili da će, ako jedanput padnu sa vlasti, morati ponovo da ih čuvaju.
Do tada smo, prirodno, živeli sa konjima. Selili se na špediterima, koje su vukli dobroćudni, džinovski "štajerci". Kešali se o fijakere. Štale na Dorćolu, Čuburi i Dušanovcu mirisale su na seno i stajsko đubre. Zimi smo grejali smrznute dlanove na toplom konjskom dahu ispred kafane "Tabor" na Kalenića pijaci. Na konjima su nam seljaci doterivali drva za zimu: leti table leda u vrećama za ajs kasne; kante sa tek pomuženim mlekom... Kada smo bili malokrvni hranili su nas konjetinom.
Priča se da je neki mlekadžija, 1961. u Beogradu, silazeći sa konjem niz Senjak, ugledao jednog do zuba naoružanog milicionera kako stoji ispred velelepne vile, gde ranije, inače, niko nije stajao:
"Šta radiš tu, zemljače?" upita ga.

"Čuvam arabijskog kralja!"
"Sram te bilo!' - pljunu mlekadžija. "Čuvaš arabijskog, a ni svog nisi umeo sa sačuvaš!"
Prve trke, zvane "košije", u Beogradu su priredili u čast turskog izaslanika Šekib-efendije strani diplomati još 1842. godine. 1863. knez Mihailo Obrenović je lično izabrao trkalište koje se nalazilo iza Tašmajdanskog parka. Danas knez jaše na bronzanom konju, a kafanu u njegovoj blizini beogradski klinci zovu "Pod repom"!
Pred sam Prvi svetski rat, 28. juna 1914. otvoren je Hipodrom kod Careve ćuprije, gde i danas gradske lepotice pokazuju svoje šešire i sredovečne ljubavnike.

Poslednji Vodič kroz predratni Beograd pominje pet fijakerskih i dvanaest stanica za teretna kola. Fijakeri su stajali čak i ispod kneževog spomenika, baš kao što i danas stoje ispred hotela "Plaza" u NJujorku, gde pokatkad zimi konje hranim kukuruznim zrnima, tek da me želja mine. Policajci redovno jašu Petom avenijom. Pegave engleske devojčice galopiraju kroz londonski Hajd park. Odjekuju konjske kopite starom rimskom kaldrmom Trasteverea... Veliki gradovi se ne stide svojih konja kao mi, čija je čitava istorija vezana za njih!
Na najpoznatijoj srpskoj slici, gotovo svetinji, patrijarh Arsenije Čarnojević jaše okružen konjanicima. Čak se i pred Narodnom skupštinom "igraju konji vrani"! Pa, ipak, ne računajući one što gostuju na Hipodromu, danas u Beogradu živi svega nekoliko sirotih ponija u Zoološkom vrtu. Naša deca konje mogu da vide samo na televiziji. Kada odu na selo pitaju dedu za konja da l' ujeda i nude ga žvakom. Nije li krajnje vreme da vratimo simbolično bar nekoliko konja u njihovo detinjstvo? Ako to mogu NJujork, London, Pariz, Beč ili Rim, valjda, možemo i mi?
Možda je onaj začarani fijaker, iskrsnuo odnekud iz vremena na Ušću, početak povratka konja?
Šta čekamo? Koga se bojimo? U radnjama se ponovo pojavio kozji sir. Kentauri su, izgleda, sišli sa vlasti...
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: Zapis Zvonka Bogdana o Diktatu-istorija kasa   Wed Jun 03, 2009 5:50 pm

4.februara 1973. negde pred zoru,ozdrebila se Dimija,kobila koja potice iz nekadasnje velike stale kasaca Dundjerskog Djoke.Na svet je doslo jedno dorato,lisasto-brnjasto,na obe zadnje noge putasto,dugonogo zdrebe koje ce kasnije dobiti kao i sva druga zdrebad,svoje pomalo neobicno ime Diktat.Njegov otac Mastro Anto uvezen je iz Italije sa vremenom 1-19.1 i on potice iz stale velikog odgajivaca Orsi Mangelija iz Napulja(danas velika evropska trka nosi naziv u slavu imena ovog coveka.prim.aut).I tako je jednog jesenjeg dana,a kad mu je bilo oko godine i po,Diktat dospeo u moje ruke.Nasi pocetnicki dani protekli su u Somboru, gde smo te zime mesecima kasali po sirokim ulicama ovog grada.A onda sam ja otisao na turneju , a Diktat u Budimpestu na skolovanje.Ubrzo se pokazao da ce biti veliki trkac i njegov ondasnji trener Ferge Laszlo je sve najlepse govorio o njemu. Kad smo se ponovo nasli u nasem Somboru onda je on vec bio pravi takmicar, a ja pravi amater. No mi smo i pored velikih problema nasli zajednicki jezik i narednih godina postizali znacajne rezultate. U trogodackom ispitu Diktat i ja smo postigli nov Jugoslovenski rekord sa vremenom 1-23.6 po km. Osecao sam da Diktat ima dovoljno klase i stalno sam zeleo da ne ostane samo veliki talenat neg i da to dokaze i zato sam veoma teska srca,jednog dana,opet u jesen ali 1978. odlucio da ga odvedem na jedan pravi hipodrom koji poseduje prave uslove. Bio je to Bec.I na srecu nisam se mnogo prevario. Diktat je odmah morao da startuje sa njihovim najboljim konjima i na veliku radost i zadrzao se medju najboljima. Video sam da je tamo pravo mesto za njega. I tako sam se vratio kuci bez jednog clana porodice manje. Ostavio sam ga u tom proslavljenom gradu, na pravom trkalistu okruzenom gustom sumom, u rukama svetskog asa Adu Ubleisa da uz valcere Johana Strausa,provede dostojno vek. Diktat je moj mrkov, bio je eho mog detinjstva, Njegove velike oci, siroke nozdrve,razigrana griva, njegov pomaman kas bio je smeh,radost i vrisak moje dece. Diktat je moj ponos-moje napred. Diktat je konj od istine, jednom recju on je moj salas na severu Backe.
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: Jos jedno glediste na istoriju konja   Wed Jun 03, 2009 7:43 pm

Konji kroz istoriju

Kao što je i čovek prošao kroz čitav niz faza u svom evolutivnom razvoju, tako je i konj morao da prođe kroz sito i rešeto evolucije do onog oblika koji je danas nama poznat.

EVOLUCIJA KONJA

Sve što je živo, menjalo se kroz istoriju, u stalnom procesu koji se zove evolucija. Od vremena kada je nastala planeta Zemlja do danas, milioni vrsta su nastajale i nestajale sa lica zemlje. Organizmi preživeli do danas predstavljaju samo manji deo organizama koji su nekada živeli na našoj planeti. Evolucija se dešava, uglavnom kao rezultat prirodne selekcije.

U procesu evolucije, mogućnost dalje reprodukcije imaju one jedinke koje su se bolje prilagodile uslovima života i okruženju od drugih jedinki iste vrste. Svaka priča ima svoj početak, pa tako stoji i sa našom pričom o konjima. Svaki narod je od davnina pokušavao da osmisli i objasni početak i nastanak svega i svačega, pa i konja naravno. Svi se slažu u jednoj stvari - konja je napravio Bog (ma koji da je on i ma kako ga slovili) da bi služio čoveku. Arapi veruju da je konja Bog stvorio tako što je uzeo veliku pregršt vetra i udahnuo joj život. Po Bibliji on je dar čoveku kao odraz božje milosti. Međutim, priča ni izdaleka nije tako idilična...

Kao što je i čovek prošao kroz čitav niz faza u svom evolutivnom razvoju, tako je i konj morao da prođe kroz sito i rešeto evolucije do onog oblika koji je danas nama poznat.

Skelet konjaSa leve strane vidite fosil Eohippus-a (u prevodu - konj praskozorja) najstarijeg nama poznatog pretka konja. Bio je visok neverovatnih 35 - 37cm i težak samo oko 5kg. Živeo je pre nekih 75 miliona godina i smatra se praocem svih kopitara i papkara. Imao je pet prstiju i na vrhovima prstiju snažan i debeo nokat kojim je praktično i gazio (konj, magarac, zebra su primeri kopitara ; svinja, ovca, koza, krava, bivo, kamila, žirafa - što su neki od papkara). Oči su mu se nalazile na sredini glave. Pre 15 miliona godina na scenu stupa sledeći stepenik evolucije - Mesohippus, visok oko 45cm, koji ima nešto savršenije zubalo i tri prsta. Merihippus, sledeća karika u lancu, imao je visinu oko jednog metra kao i tri prsta na nogama, ali je stajao, odnosno gazio samo na jednom prstu. Smatra se da su promene u građi zuba, vilice i prstiju uticali da se svi navedeni preci konja brže kreću, prevaljuju veće udaljenosti u potrazi za boljom hranom, a kad bi je i pronašli mnogo bi je lakše uzimali i koristili.

Ovo je dovelo do postepenog povećanja njihove telesne mase i rasta.Istorijat konja

Ocem savremenog konja smatra se Pliohippus, koji je nastao pre oko 6 milona godina. Bio je identične građe, ali nešto niži od konja kojeg mi poznajemo (bio je visok oko 125cm). S`obzirom na ovako dugo evolutivno putovanje sasvim je normalno da se konj raširio po celoj Zemljinoj kugli, osim teritorije Australije, za koju se zna da je odvojena od ostalog dela kopna mnogo ranije od postanka prvih Eohippus-a.

Konj kakvog mi danas poznajemo (Equus cabalus) vodi poreklo od evropskog divljeg konja (Equus Przewalskii Silvaticus - dakle šumski evropski konj, jer je obitavao na severu Evrope) i evroazijskog divljeg konja (Equus Przewaskii Poliakov). Zanimljivo je da je da su upravo ovi divlji konji bili jako interesanti ljudima, ali isključivo kao HRANA!!! To je dovelo do toga da npr. divlji konj u Americi bude potpuno istrebljen, pa su prvi konji posle nekoliko miliona godina u Ameriku došli tek sa španskim konkvistadorima. Upravo saznanje da konja nije bilo u Americi i Australiji prema nekim antropolozima (istražuju poreklo ljudske vrste) ukazuje da tamo gde nije bilo konja ni sama evolucija čoveka nije tekla tako "brzo i lako" kao recimo u Evropi i Aziji. Treba napomenuti da je evolucija proces koji traje. Konji se i danas menjaju, mada ne više pod uticajem prirodnih sila i pojava, već pre svega pod uticajem čovekove volje, potrebe ili hira.

Ovo je dovelo do toga da danas u svetu postoji oko 80 rasa konja svakojakih veličina, boja i građe. Neki služe za vuču tereta, neki za nošenje tereta, za jahanje ili od svega pomalo.

Priredio: Ivan Miloš
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: Jos ponesto o rasama konja   Wed Jun 03, 2009 7:48 pm

Rase konja

Kao i kod boja konja, i u moru rasa konja navešćemo i opisati neke od najpoznatijih.

HAFLINGER

HaflingerHaflinger

Formiran stotinama godina unazad, kao mali, radni konj, Haflinger je pretrpeo mnoge promene na svom rodnom terenu između Austrije i Italije. Danas je poznat kao veliki radni Pony i popularan kao porodični Pony.

Karakter- bistar, druželjubiv, ima poverenja u ljude.

Boja - sve nijanse kestenjaste, često sa belim oznakama na glavi (retko i nogama).

Upotreba- jahanje, dečji Pony, rad na farmi, sumarstvo.


LIPIZZANER

Lipizzaner

Lipizzaner

Poreklom iz Austrije, nastali mešavinom više rasa koje su sadržale velike količine španske krvi, Lipicaneri, koji su nekada bili vojni konji, danas su poznati širom Evrope.

Karakter - nežnog je ali ponosnog temperamenta. Voljan, inteligentan i poseduje prirodni balans.

Građa - mišićav, duge glave pravog ili ispupčenog profila, labudovog vrata, kosih ramena i sapi, dugih leđa, dubokih grudi.

Boja - po rođenu tamna, da bi vremenom prešla u sivu ili belu sa zrelošću konja.

Upotreba - jahanje, laka vožnja.


HANOVERIAN

HanoverianHanoverianStvoren mešavinom više rasa, i sam je imao uticaj na stvaranje drugih, kao što su Oldenburg, Westphalian, Danish, Dutch Warmbloods. Slobodan i vrlo vešt, dokazao se i u vrhu konjičkog sporta.

Karakter - tipičan Hanoverian je složenog temperamenta. On odiše samopouzdanjem i prirodnim ponosom, a u isto vreme nije ga teško savladati.

Građa - koščat, kosih ramena, mišićavih zadnjih nogu, pljosnatih sapi, moćnih skočnih zglobova.

Boja - uglavnom kestenasta, braon, siva, crna, alat. Često sa belim delovima na donjem delu nogu, ponekad na glavi.

Upotreba - za sportsko jahanje.


HOLSTEINER

Holsteiner

Holsteiner

Tokom XIV veka, manastiri okruga Schleswig-Holstein, gde je sada država Nemačka, počeli su sa gajenjem konja, koje su mešali sa Napolitan, Orjentalal i Andalusian vrstama. Ubrzo, monasi su stvorili prvu farmu i proizvodili ratne konje, koji će kasnije biti nazvani Holsteiner. To je najstarija nemačka toplokrvna rasa.

Karakter - Holsteiner poseduje odličan temperament, izgleda drugačije nego ostali toplokrvni konji. Krupan je, ali ipak elegantan i lepo uklopljenog izgleda.

Građa - čvrstog i nešto težeg mišićcnog vrata, izraženog grebena, jakih zadnjih nogu, kratkih leđa.

Boja - uglavnom alat, dorat ili sivac.

Upotreba - za sportsko jahanje i vožnju.


TRAKEHNER

Trakehner

Trakehner

Poreklom iz istočne Pruske iz regiona koji je danas deo Litvanije, Trakehner je bio često premeštan. Trajnu evakuaciju doživeo je pri kraju II Svetskog rata u epskoj drami nazvanoj Trek. Sa pretnjom Rusa za napad, konji su morali biti evakuisani.

Na trumatičnom putovanju od 1500km do savezničkih sila u zapadnoj Nemačkoj, od 50.000 Trakehnera putovanje je preživelo manje od 1000. Oni koji su preostali, bili su visoko plaćani, zbog svoje izdržljivosti. Danas je njihov broj porastao, a oni supostali najelegantniji, sportski, toplokrvni konji.

Krakter - hrabri, prilagodljivi, mirni i naklonjeni ljudima.

Građa - lakši od drugik toplokrvnih konja, spuštenih ramena. Definisanih sapi, dobrih zglobova i kopita, jakih leđa i zadnjih nogu.

Boja - uglavnom alat, ali i dorat, vranac i poneki sivac.

Upotreba - sportsko jahanje.



Za sada ovoliko. U pripremi su opisi vlikg broja rasa, a njihove fotografije možete videti u našoj galeriji (link).
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: Konji kroz istoriju   Wed Jun 03, 2009 10:05 pm

Antika

U Homerovim epovima konji prije svega vuku bojna kola, kao što je bilo uobičajeno u egipatskom Novom carstvu i kod Asiraca i Hetita. Kod sahrane Patrokla (Ilijada 23, 163) žrtvovani su konji. U grčkoj antici konj je bio simbolički povezan sa smrću. Kad se junaka prikazivalo kako kroz prozor gleda konje, pretskazivana je njegova smrt.

U vrijeme oko 1000 godina p. n. e. prestaju se koristiti bojna kola. Konjanici na sve krupnije uzgajanim konjima pokazali su se, uz sve bolju vještinu jahanja, kao brži i okretniji, pa time i efikasniji od bojnih kola.

Drugog dana održavanja antičkih Olimpijskih igara tradicionalno su bila natjecanja u jahanju i utrci kolima.

Grčki povjesničar Ksenofon napisao je u 4. stoljeću p.n.e. djelo Peri hippikes ("O umijeću jahanja") gdje je izneo znanja o konjimai jahanju. Većina savjeta sadržanih u tom djelu vrijede još i danas.

Potkovu su poznavali još Rimljani. U Europu je stigla u 5. stoljeću p. n. e. za vrijeme seobe naroda. Točno porijeklo ovog izuma je nepoznato. Međutim, Rimljani nisu uspjeli razviti konjima primjerenu ormu. Primjeren način za prijevoz tereta konjskom zapregom razvijen je tek puno kasnije.

Srednji vijek
Egipatski prikaz anatomije konja iz 15. stoljeća

Korištenje konja kao radne životinje postalo je moguće tek u srednjem vijeku, s pronalaskom primjerene orme. Do tada su u poljoprivredi korišteni samo volovi. Ranije uobičajena orma je konjima kod vuče većih tereta presjecala dovod zraka, pa ih se moglo koristiti samo za vuču lakih kola. Razvoj adekvatne orme omogućio je korištenje konja na primjer za vuču pluga. Kako konji imaju bitno veći radni potencijal od volova, to je značilo revoluciju u poljoprivredi.

U srednjem vijeku je konj kao jahaća životinja bila dostupna gotovo isključivo plemstvu. Korištenje jahača u bitkama dovelo je do razvoja sloja vitezova. Iz te prvobitno samo vojno korištene vještine jahanja kasnije se razvila klasična dvorska umjetnost jahanja.

U tom razdoblju se počinje snažnije razvijati konjogojstvo, jer su mnogi vladari željeli ukrasiti svoje dvorove naročito plemenitim konjima. S druge strane, kako su vitezovi zbog oklopa postajali sve teži, bili su potrebni i sve krupniji, grublje građeni konji.

Novi svet

Na američkom kontinentu nije bilo domesticiranih konja. U Americi su, doduše, živjeli divlji konji, no izumrli su prije mogućeg domesticiranja. Tek Europljani dovode u Ameriku domaće konje. Neki konji su u sjevernoj Americi odbjegli, i na slobodi formirali krda mustanga. Tako su Indijanci prvi put sreli konje. Taj kontakt radikalno mijenja način života nekih plemena. Prije svega narodi koji su živjeli u preriji mogli su uz pomoć brzine konja uloviti više bizona, a veća pokretljivost im je povećala lovišta.

Podela domaćih pasmina

Hladnokrvni i toplokrvni konji [uredi]

Naziv "hladnokrvni konj" nemaju veze s temperaturom krvi, već s temperaturom konja. Hladnokrvni konji su obično vrlo pitomi i snažni te s mirnoćom podnose gotovo sve s čim se susretnu. Oni su se uglavnom koristili za rad u polju ili šumi. Toplokrvni konji dosegnu brzine i do 70 km/h. Oni su mnogo mušičaviji i teže ih je dresirati. Mješanac toplokrvnog te hladnokrvnog konja naziva se polukrvni konj.

Podjela konja po težini [uredi]

Pored hladnokrvne i toplokrvne podjele konja, konje dijelimo još i po kategorijama i to na: lake, teške i ponije.

Laki konji

* Irski tegleći konj - prvodobitno se koristio za rad na malim irskim farmama.
* Jahači konj -( sedlenik) je američki konj izvrsna držanja.
* Australski stočarski konj - je svestran, vrlo uporan i izdržljiv.
* Šarac - je konj velikog paleža, ima ih vrlo različitih vrsta i veličina.
* Camargue konj - živi u poludivljim krdima u delti Rhone u Francuskoj.
* Velški poni - je taman konj, izuzetno snažan i lako se održava.
* Fijakerski konj - često se koristi u natjecanjima.
* Lipicanac - se koristi u španjolskoj školi jahanja u Beču, Austrija.
* Morgan- potječe od jednog pastuha koji je nosio ime Justin Morgan po svome vlasniku.
* Andaluzijski konj - je španska pasmina od koje potiču lipicaneri.
* Tennessee šetač - je konj dobre prirode. Ima tri glatka načina hoda.
* Hanoverski konj - je popularan u Njemačkoj za paradne skokove i dresuru.
* Appaloosa - je pasmina koju su uzgojili Nes Perce Indijanci iz Sjeverne Amerike.
* Quarter - je konj koji se smatra najpopularnijim u cijelom svijetu.
* Arapski konj - je najstarija pasmina i prihvaćen je kao preteča svih pasmina.
* Orlov kasač - je visok konj lagane građe. Prvi put je uzgojen u Rusiji.
* Čistokrvni konj - je najbrža konjska pasmina gotovo savršenih proporcija.
* Berberski konj - potječe iz Maroka u Sjevernoj Africi. Jedna je od najstariji pasmina konja.

Poniji
Domaći konji vuku plug

* Dartmoor - je poznat po svome dugom i niskom koraku.
* Connemara - je brz i sjajan skakač.
* Eksmurski konj - živi u Exmooru u na jugozapadu Engleske.
* Američki šetland - koristi se uglavnom kao zaprežni konj.
* Australski poni - ima izvrsnu prirodu.
* Velški planinski poni - je snažan i lijep konj.
* Šetlandski konj - je visok do 102cm, no dovoljno je snažan da nosi čovjeka.
* Highlandski konj - je siguran na nogama, snažan i poslušan.
* Islandski konj - može ponijeti težak teret i biti brz na duge staze.
* New Forest poni - je susretljiv i udoban jahači konj.
* Fjord - potječe iz Norveške i potomak je konja Przewalskoga.
* Falabella - je izrazito malen konj, u hrptu visok jedva 70cm.

Teški konji
Belgijski tegleći konj

* Suffolk punch -je vrlo snažan. Koristio se kao svenamjenski radni konj.
* Clydesdale -potiče iz doline Clyde u Škotskoj, iz 18. stoljeća.
* Shire - je najteža pasmina za vuču. Blag je i lako se s njim upravlja.
* Percheron -je francuska pasmina koja u sebi nosi dobar dio arapske krvi.
* Ardenski konj - se deli u dve skupine - živahni, lagani tegleći konj i teški konj.
* Belgijski tegleći konj - je poznat kao Barbant. To je vrlo stara pasmina.
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: Prica o jednom od retkih preostalih saraca   Thu Jun 04, 2009 10:06 am

U konje i miris kože zaljubljen od detinjstva
Napisao D. Marković
subota, 10 januar 2009 14:03

Još dok je kao dete odlazio na Ratarsko imanje, na kome se nalazi Poljoprivredna škola, Miloš Čitlučanin je odlazio pravo u staju sa konjima. Posmatrao ih je , mazio i zauvek zavoleo.
Posle završene hemijsko tehničke srednje škole, iako su mu se konji stalno vrzmali u glavi, upisao je Pravni fakultet, koliko da se ispoštuje onaj već pisani i predviđeni redosled u obrazovanju dobrog momka iz lekarsko-pravničke porodice. Duša je ipak patila za konjima, sanjao ih je u galopu oznojene sa grivom kako se vijori, i svi su bili osedlani prelepim sedlima. Posle jednog od takvih snova napustio je prava, vratio u Kraljevo i presrećan, svim srcem prihvatio saračkog znata.


Ispod Miloševih ruku svaki am je priča za sebe



Čuvši za njegovu preokupaciju, igle, šila, drvene čekiće..., kompletan alat za ovaj zanat, poklonio mu je sin Jovana Mizdrakovića, poslednjeg kraljevačkog sarača. Miloš je za početak, svoju momačku sobu pretvorio u radionicu. Roditelji videli, nema vajde da se bune, sin rešio da bude sarač, i kraj priči. Danas, ovaj stasiti momak u dedinoj garaži u Ribnici, ima pravu pravcatu saračku radnju u kojoj su uredno su složene neobične i zaboravljene alatke.
- Imao sam i volju i želju i alat, ali malo sam znao kako se prave sedla. Na vašaru u Mrčajevcima upoznao sam sarača, osamdesetogodišnjeg Branislava Milića iz Despotovca i zamolio ga da me primi na zanat. Ne mogu vam opisati koliko se obradovao. Odmah me je prihvatio kao svoje dete, primio kod sebe i svemu me naučio. Zahvalan sam mu zauvek, jer je uspeo da u meni razvije još veću ljubav prema ovom zanatu, Verujte, jedan je od najlepših na svetu, priča Miloš.
Sarački zanat, međutim, odumire. Malena je „srpska saračka porodica“, jer konje retko ko gaji i jaše. Međutim, Milošu se baš posrećilo jer je po povratku iz Despotovca upoznao upoznao još jednog majstora. Bio je to Požežanin Milosav Pavlović, najbolji sedlar među retkim saračima.
- Posle četiri godine učenja, tek kada me je on podučio kako da napravim najbolja sedla, bio sam spreman za izradu kompletne konjske opreme, i vučne i paradne. Sada, sve što iz moje radionice izađe, od čiste je kože. Nije mi bilo teško ni do Kanade da odem kako bih se usavršio, priča jedini sarač u ovom delu Srbije.
Za razliku od naših ljudi koji su konje zaboravili, odgajivači ovih najponositijih životinja na svetu iz Austrije, Holandije i Nemačke, zasipaju Miloša porudžbinama.






Sa posebnim zadovoljstvom, Miloš Čitlučanin je rekonstruisao sedlo kralja Aleksandra Karđorđevića.
- Rađeno je u nekada poznatoj užičkoj saračkoj školi, koja je u to vreme bila reper za sve majstore sedlare u Evropi. Ko bi se drznuo da napravi još jedno poput kraljevskog, bio bi kažnjen. Ja sam uspeo da dođem do nacrta i napravio sam ga.

Žensko sedlo

Danas retko koja žena jaše, a ako to i radi, nosi pantalone baš kao i u svakodnevnom životu. Dakle, više nema potrebe za izradom ženskog sedla. Miloš, međutim ističe da su konjarstvo i jahanje konja čitavi rituali.
- Tako je, i oni zahtevaju poseban odnos prema životinji, pa i kada ja garderoba u pitanju. Nekada, sedlo na konju je bio statusni simbol. Zato bih voleo da jednog dana napravim žensko sedlo, znate ono na kome su dame zbog širokih krinolina, ali i gospodstvenosti, jahale postrance, kazao nam je Miloš Čitlučanin.

- Pročulo se da od kravlje i goveđe kože pravim dobra sedla i amove. Svako je malo umetničko delo, i moj posao nije serijski. Svako sedlo, svi amovi se razlikuju. Ipak,. Samo za izradu amova mi treba oko mesec dana, a za sedlo i do 40 dana. Da bi bilo udobnije i mekanije jahaču, sedam dana ga punim svinjskom dlakom, i jednu po jednu šilom uvlačim pod rubove. Pojedini mesari, koji znaju čime se bavim, kada šure svinje ostave mi dlaku, objašnjava nam Miloš i dodaje kako u inostranstvu ljudi imaju i ergele, dok u Srbiji konjarstvo odumire.




Žao mu je što nema konkurenciju, pa da se nadmeće sa kolegama. Navodi da je i u Evropi, ali i Bosni I Hrvatskoj koja je poznata po gajenju dobrim konjia, ovaj zanat odumro. U Srbiji je jedino on mladi sarač, rešen da sačuva jedan od najstarijih zanata.
- Ne odustajem, jer uvek će biti konja, a svaki zaslužuje najlepše sedlo. Ja umem da ga napravim, jer sam znanje i ljubav spojio u jedno. Kao što sam ostvario svoj dečji san, sada sanjam da jednog dana neko mojim seldom osedla jednog bečkog paradera, rekao nam je na kraju Miloš Čitlučanin, sarač iz Kraljeva.
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: Otvoren prvi konjicki klub u Republici Srpskoj   Thu Jun 04, 2009 10:35 am

Čokorskim poljima trče konji vrani
Datum: 22.05.2009 20:00
Autor: Vedrana Kulaga

Prvi konjički klub u Republici Srpskoj, "Čokorska polja" svečano je u petak otvoren na lokaciji istoimenog Turističko-rekreativnog centra.

Ovaj projekat realizovan je u okviri ruralnog razvoja područja grada Banja Luka.

Predsjednik Konjičkog kluba "Čokorska polja" Milutin Jović zahvalio je Administrativnoj službi grada na pruženoj podršci i pomoći da se ovaj projekat realizuje.

- Srećan sam što je Banja Luka dobila moderan konjički klub koji raspolaže sa deset konja različitih pasmina i nekoliko zaposlenih radnika - istakao je Jović i dodao da se nada da je ovo samo prvi korak u razvoju ruralnog područja ovog kraja

Gradonačelnik Banja Luke Dragoljub Davidović istakao je da je veoma zadovoljan što je ovakav jedan idejni projekat koji je prošao na Skupštini grada uspješno realizovan.

- Ovo je konkretan primjer koji pokazuje da se intenzivno radi na razvoju seoskog područja grada Banje Luke i naša vizija je da ovaj plan razvoja nastavimo i dalje jer imamo ljude koji su spremni da ulažu u razvoj našeg područja - istakao je Davidović.

Prema njegovim riječima otvaranje prvog konjičkog kluba predstavlja dobru investiciju kada je riječ o iskorištavanju kapaciteta i prirodnih resursa kojima raspolaže seosko područje Banja Luke.

- Siguran sam da će klub ostvariti dobre uspjehe i da će na pravi način upotpuniti turističku ponudu ovog područja - naglasio je Davidović.

Koliki je značaj otvaranja Konjičkog kluba "Čokorska polja" potvrdio je i direktor Turističke organizacije grada Banja Luke Ostoja Barašin.

- Ovaj potez gradske uprave znači i ljudi iz kluba puno za budući razvoj turističke ponude ovih krajeva koji raspolažu velikim kapacitetima koji se polako, ali sigurno sve više i više iskorištavaju - rekao je Barašin.

Prema riječima jednog džokeja Stevana Mijića, koji se rekreativno bavi jahanjem, situacija u klubu je zadovoljavajuća.

- Otvaranje kluba znači mnogo za razvoj ovog dijela grada, ali i za nas ljubitelje konja kao i za poboljšanje turističke ponude - rekao je Mijić.
Ponuda

Predsjednik Gradske razvojne agencije Nenad Račić istakao je da konjički klub ima uređenu stazu za jahanje, školu za jahanje.

- Na "Čokorskim poljima" omogućeno je rekreativno i terapijsko jahanje, a za mališane biće omogućeno da svoja prva jahačka iskustva ostvare na ponijima. To mnogo znači za razvoj sela i bogatiju turističku ponudu kod nas - rekao je Račić.
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
ekspert
član


Broj komentara: 83
Registration date: 2009-05-18

KomentarNaslov komentara: Tradicija konjickih trka u Srba   Thu Jun 04, 2009 5:15 pm

Beograd kakav malo poznajemo: Hipodrom
Duga istorija konjičkih trka

Autor: B. Cvejić

Tradicija konjičkih trka u glavnom gradu mnogo je duža od samog istorijata današnjeg hipodroma. Prve moderne konjičke trke u Srbiji zapravo organizovane su pre više od 150 godina, odnosno 1842. godine, u Beogradu. Organizovao ih je, po zapadnoevropskom uzoru, engleski konzul Lojd DžordžHodžes u čast sultanovog izaslanika Sakib-efendije. Prvi hipodrom ili trkalište, kako se tada nazivalo, u Beogradu izgrađeno je 1863. godine, dvadesetak godina nakon prvih trka konja u gradu.

Ovo trkalište prostiralo se između današnjih ulica Bulevar kralja Aleksandra i Kraljice Marije, od Beogradske ulice do Studentskog doma „Kralj Aleksandar I“. Ubistvo kneza Mihaila, međutim, prekinulo je odigravanje ovakvih trka na oko 20 godina. Trkalište se na ovom mestu nalazilo sve do 1906. godine, a nakon toga je premeštano u Baru Veneciju i na Banjicu. Na ovim lokacijama nije se dugo zadržalo, jer je ubrzo sagrađen i novi hipodrom u Topčiderskoj dolini.

Zasluge za izgradnju postojećeg hipodroma pripadaju Dunavskom kolu jahača „Knez Mihailo“ i Vladislavu Ribnikaru, dugogodišnjem predsedniku ovog udruženja i osnivaču lista Politika. Za organizaciju konjičkih trka, zemljište je dodelio tadašnji ministar narodne privrede Jaša Prodanović, a hipodrom je izgrađen već1914. godine. Inače, za ovo zemljište Ribnikar je vodio polemike sa profesorom Simom Lozanićem, dekanom Poljoprivrednog fakulteta, koji se zalagao da se cela Topčiderska dolina koristi za eksperimentalne potrebe fakulteta. Na kraju je na tom mestu ipak izgrađen hipodrom. Prve trke održane su neposredno pred početak Prvog svetskog rata, tokom kojeg su bile prekinute aktivnosti hipodroma. Prva sezona sa 16 trkačkih dana održana je nakon rata 1921. godine.

Zlatan period hipodroma, kako se navodi u literaturi, bilo je razdoblje između dva svetska rata. Nakon smrti kralja Aleksandra Prvog ustanovljena je 1935. godine trka na 200 metara sa njegovim imenom, s obzirom na to da je bio zaštitnik svih konjičkih društava. Takođe, zbog zasluga ustanovljene su i trke „Memorijal Vladislava Ribnikara“, a postavljena je i njegova bista na hipodromu. Spomen-bista Ribnikara postavljena je 1940. godine, prilikom pedesetogodišnjice od osnivanja Dunavskog kola jahača, a delo je vajara Dušana M. Jovanovića.

Hipodrom postaje državno preduzeće 1948. godine, da bi se od 1980. vodio kao deo Gradskog zavoda za fizičku kulturu. Zemljište, potom, Skupština grada Beograda 1988. godine daje u tridesetogodišnji zakup društvenom preduzeću „Hipodrom Beograd“, ali je 2008. godine hipodrom postao javno preduzeće čiji je osnivačgrad. Popularnost konjičkih trka poslednjih godina mnogo je manja nego što je bio slučaj pre više od jednog veka, pa je samim tim i poseta hipodromu do danas znatno opala.
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
 

Srbi, konji i istorija.

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh 
Stranica 3/3Idi na stranicu : Previous  1, 2, 3

Permissions in this forum:Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu
Forum o kasačkom sportu ::  :: -